Mala ali odabrana HCS ekipa, natovarena kamping opremom, natankanih rezervoara, i sa velikim, četvorotaktnim 16v srcima, uputila se na najveći Honda skup u ovom delu Evrope.

Na aeorodromu Kiskunlachaza nas je dočekao mrak, ispresecan svetlima farova ostalih entuzijasta koji su rešili da noć provedu u šatorima i budu prvi izjutra koji će sačekati, pokazaće se, kilometarsku kolonu Hondi na ulazu aerodroma. Kolege iz Hrvatske su se srdačno ponudili da pomognu oko podizanja šatora, i družili sa nama do kasno u noć. Ali, trebalo je i malo odmoriti pred naporan vikend, tako da smo se u neko doba svi popakovali u vreće za spavanje dok se livadom prolamalo “laku noć” na desetak različitih jezika 😀

Probudilo nas je bučno turiranje jedne neotesane bele Prelude sa drečavo-zelenim felnama. Ubrzo su joj i ostali pružili podršku, tako da ko je odspavao – odspavao je 🙂 Vreme je bilo fenomenalno – lagani povetarac na aerodromu i sunce – idealna klima za dan ispunjen benzinskim isparenjima i topljenim asfaltom. Prvi posetioci su počeli da pristižu. I onda su nastavili da pristižu, i pristižu, i pristižu…čitav dan. Trke su zvanično počele, a mi smo rešili da obiđemo parking i pogledamo šta je sve od automobila stiglo, što se ispostavilo kao popriličan izazov.

Zašto? Pa zato što je parking, u dužini od gotovo kilometar ili više, bio potpuno prekriven svim mogućim i nemogućim Honda modelima. Po nekoj slobodnoj proceni, bilo je preko 1000 automobila, a verovatno i više. Za svakoga ponešto – od starih, najstarijih Civic i Prelude modela, pa sve do poslednjeg NSX-a, S2000, CR-Za. Raj za oči i dušu.

Ubrzo je pristigao i ostatak HCS ekipe iz Beograda, Novog Sada i ostatka Srbije. Dobrog druženja nikad nije naodmet, a bogami nije ni dosta, tako da, dok su jedni bili raštrkani po aerodromu, drugi su uživali u hladu HCS šatora i razmenjivali iskustva, šale i osmehe.

Pošto smo se pošteno izmorili razgledajući automobile, posmatrajući trke, kupujući razne bolt-on aftermarket dodatke za naše ljubimce, pa i trkajući se pomalo (a medalja za drugo mesto nešto kasnije pokazaće da uopšte nismo bili loši ;)) red je došao i na naše stomake, a bogami i susedske, koje smo obradovali specijalitetima sa roštilja, specijalno projektovanim i sastavljenim za ovu priliku.

Veče se lagano približavalo, i zvanični program je bio završen za taj dan. Na aerodromu nema uličnih svetala, i tama je polako počela da se spušta. Sumraku je prkosila koleginica iz Hrvatske Honda ekipe, koja nas je zabavila i omađijala vešto vrteći vatrene kugle oko sebe – ne znamo kako se zove tačno ova disciplina, ali je uspela da privuče pažnju svih u bližoj i daljoj okolini, pa čak i redara koji su nam rekli da, nažalost, moramo da obustavimo njen vatreni nastup zbog opasnosti od požara. Ehhh… pustili smo muziku iz automobila, i nastavili da đuskamo, družimo se, i uživamo u divnim ljudima oko nas.

Ekipa se, kako to uvek biva, podelila. Jedan deo se već vratio za Srbiju (obaveze, obaveze), drugi deo je planirao noćnu turu nazad, a treći, koje ljubav prema automobilizmu greje najviše, su rešili da provedu još jednu noć u hladnim šatorima (nije naivno, sunčan dan se začas pretvori u surovo hladnu noć, kada ste pod vedrim nebom i daleko od svetala grada). Čestitamo najizdržljivijima!

I šta reći za kraj? Iskustvo koje nismo smeli da propustimo, a i nismo. A i nećemo dogodine, to vam garantujemo. Nadamo se još većoj ekipi iz Srbije, i još boljem druženju. Hondi neće faliti, to je sigurno. Ocena : 10+